Баштенско тло

У баштама налазимо неколико врста баштенских тала која се разликују по својствима. Откријте предности и недостатке песковитих, иловастих и пешчаних иловастих тла. Како препознати врсту тла у башти и како побољшати њен квалитет.

У свакој башти тло може изгледати слично, али у ствари уопште није, јер постоји неколико врста тла различитих својстава. Обично се разликују три основна типа тла: лака (песковита), тешка (иловаста, глинаста) и средња (иловаста-песковита, песковито-иловаста) тла.

Врсте тла - пешчано тло

Пјешчана (лагана) тла се лако загријавају, прозрачна су и добро дренирана, воду и храњиве твари складиште слабо и брзо се суше, због чега их већина биљака не подноси. Лако је препознати, јер када га узмете у руку, не стисне се и брзо се распада. Након трљања у руци се не размазује и не оставља прљаве трагове на кожи. На таквим тлима могу се борити само врсте из пустињских или полу-сушних подручја (нпр. Иуцца) или настањене дине или пешчане падине (обални Деда Мраз, патуљасти бор, пешчани ветар, обални звиждук). Међутим, можемо покушати побољшати пешчано тло додавањем добро распоређеног стајског гноја, глинасте земље, листопадног тла, компоста или хумуса (најбоље у рано пролеће, пре вегетацијске сезоне). Органски материјал ће оплодити песак, обогатити га драгоценим хумусом и побољшати његова својства ваздух-вода. Међутим, нема смисла оплодити такво тло минералним ђубривом, јер ће се храњиве материје брзо испрати у дубље слојеве, што не само да неће побољшати својства тла, већ и неће бити доступно биљкама.

Врсте тла - глинено тло

Глина тла (тешка) је друга врста тла. Такав медијум је богат минералима, али је истовремено и веома упијајући, компактан, слабо газиран и тежак, тако да биљке неће моћи да користе храњиве материје накупљене у њему. Грије се врло споро, па у прољеће дуго остаје хладно. У кишним периодима такође лако апсорбује и задржава воду дуже време, а током суше снажно се скупља, коре и пукне, што отежава раст. Влажна глинена земља се приме, размазује и прљаве руке, а кад се покупи, може се лако дробити и формирати, на пример, у ваљак. С друге стране, сува глина се дроби и распада. Као и на пјесковитим тлима, иловаста земља није погодна за узгој биљака без одговарајуће припреме. Вода и недостатак ваздуха у њој потичу труљење коријена, а суша, која узрокује накупљање и пуцање глине, омета развој биљака. Квалитет глинене земље може се, међутим, побољшати додавањем расипајућег песка или добро посутог компоста (најбоље у јесен). Пре зиме, такође их је вредно ископати, остављајући их у оштрој бразди, што ће побољшати њихову структуру.

Типови тла - песковита иловаста и иловасто-песковита тла

Најбоља тла за узгајање биљака су мешовита тла: пешчана иловаста (с превлаком песка) или иловасто-песковита (са превладавањем глине) . Таква тла су богата храњивим тварима, лако се загревају, не пресушују се пребрзо, не накупљају вишак воде и прилично су добро прозрачена. Такође су погодни за узгој већине врста баштенских биљака. Такође се могу лако рафинирати, прилагођавајући се потребама специфичне групе биљака. За гајење киселински заљубљених врста (нпр. Рододендрони, азалеје) довољно је додати кисели тресет и компостирану борову кору, за биљке које преферирају алкалне и вапнене супстрате (нпр. Клинчиће), обогаћују га калцијумним једињењима, желећи засадити прилично лековите биљке (нпр. божур), нанесите органско ђубриво, нпр. у облику компоста. Хумусно тло је посебна и вероватно најпожељнија врста тла. Има тамну боју, садржи пуно драгоценог хумуса и органских материја, богата је хранљивим материјама, има врло добре односе ваздух-вода, лако се загрева и добро упија воду, а не скупља је у вишку. Такво тло можемо рачунати у вртовима успостављеним у шумским подручјима или на позицијама које су систематски обогаћене органским ђубривом (компост или стајско гнојиво). Међутим, важно је запамтити да за биљке није важан само тип тла, већ и њихов пХ. Већина врста воли неутрална или благо кисела тла, али постоје и биљке које не подносе калцијум и расту само на киселим земљиштима (пХ 4, 5-5, 5) и оне које добро успевају само на алкалним и калцијумовим тлима (алкална тла има пХ изнад 7). Дакле, пре него што посадимо одређене биљке у башти, требало би да проверимо да ли супстрат на одређеном постољу има прави пХ. Најлакши начин за провјеру је помоћу посебних мјерача киселине или тзв лакмусови радови. Помоћи ће нам биљке индикатори, тј. Корови који преферирају дату реакцију тла (кисела тла настањују барем пољске дјетелине, кислице, док алкална тла преферира путник цикорија, пољска жаба). Ако је могуће, такође можемо дати узорак тла за анализу у лабораторији. Захваљујући томе нећемо прецизно одредити његов пХ, већ и количину најважнијих елемената.

Категорија:

Баштованство