
Када сам први пут видео ово купатило, помислио сам да ће ми то бити изазов у животу. Никада нисам видео тако безнадежно уређење, малу површину и рушевине зграде. Ефекат обнове надмашио је моја очекивања.

Тенемент кућа из 1949, а мој стан унутра. Заљубила сам се у њега од првог … уласка. Лепо, светло, комфорно, постојао је само један минус - микроскопска купатила смештена у уском ходнику. Чинило се да никада није обновљена. Било је готово немогуће ући у њега. Због недостатка простора, врата се нису отворила у потпуности, зауставила их је када. Умиваонице нису биле обезбеђене 1940-их. Ко би, да нисам ја, спасио ову собу. За помоћ сам се присетио целог искуства интерног стилиста и новинара. Увек саветујем читаоце - сада је време да се саветујем.

Бачена рукавица
Почео сам уклањањем свега. Иначе нисам могао да извршим обнову. Бацио сам санитарне уређаје, тј. Каду и тоалет са дугим калемом постављеним испод плафона. Извадио сам и врата и ослободио се оквира. Оградио сам зидове слојевима уљаних облога. Након ове брзе акције уследио је тренутак сумње. Изглед и величина купатила нису омогућавали рационално уређење уређаја. Подсетимо се да архитекта зграде није предвидио простор за један од њих (судопер).

Слагалице у купатилу
Много сам сати провео мерећи и на Интернету, бирајући најмању каду, умиваоник и тоалет. Одлучио сам се за најнеутралније боје плочица. Беспотребно сам инсистирао на одабраној величини. Велики формати не делују добро у малим собама. Плочице су ме псовале, подрезале су их и покушавале уклопити у мале просторе. Коначно, настао је проблем уласка. Одлучио сам се за клизна врата направљена од залеђеног стакла, у алуминијумском оквиру.
Водич је био постављен испод плафона. И тако бих после месец дана коначно могао да се окупам.